Коментари

Танасковић: Лаже ли Орбанова мапа?

ПОЛИТИЧКО ТАЛАСАЊЕ ИЗАЗВАНО УБЕДЉИВОМ ПОБЕДОМ КОАЛИЦИЈЕ ЂОРЂЕ МЕЛОНИ
  • Председник сарајевске Комисије за тражење несталих Амор Машовић патетично поручује изборе 2. октобра да су овога пута оловке у рукама бирача хаубице чијом ватром Бошњаци и „Босанци“, гласајући, наравно, за СДА, треба да спрече понављање страдања из деведесетих година
  • За то да се, ни крива ни дужна, Ђорђа Мелони повеже са збивањима у БиХ, потрудила се увек будна ТВ Н1, исфорсираним коментаром свога, иницијалима потписаног новинара С.С, а насловљеним „Мелони се раније сликала поред етничке карте БиХ: колико је опасан њен тријумф?“
  • Инкриминисани снимак је из посете Ђорђе Мелони премијеру Мађарске и свом политичком блискомишљенику Виктору Орбану, а снимљен је у његовом кабинету. Иза Мелонијеве, која је вероватно није ни приметила, на зиду виси мапа БиХ са територијално назначеном етничком поделом земље
  • Кад за који дан узму оловку за гласање у руку, уместо да је схвате као хаубицу којом треба одбранити неку идеолошку химеру, бирачима у БиХ би неупоредиво корисније било да погледају „Орбанову мапу“. Она их не лаже, а и не прети

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ПОЛИТИЧКО таласање изазвано очекиваном и убедљивом победом тзв. десне коалиције, предвођене председницом партије „Браћа Италије“ Ђорђом Мелони, на општим изборима у Италији, није мимоишло ни јавни простор Босне и Херцеговине, јер увек има ко води рачуна о томе да се не пропусти нека прилика за довођење у везу ове печалне државе и са оним са чиме она објективно има веома мало везе.

Као да домаћег јада и стварних главобоља из окружења нема довољно, поготово непосредно пред изборе које неки оцењују као судбинске, а председник Комисије за тражење несталих Амор Машовић, на пример, патетично поручује да су овога пута оловке у рукама бирача хаубице чијом ватром Бошњаци и „Босанци“, гласајући, наравно, за СДА, треба да спрече понављање страдања из деведесетих година.

За то да се, ни крива ни дужна, Ђорђа Мелони повеже са збивањима у БиХ, потрудила се увек будна ТВ Н1, исфорсираним коментаром свога, иницијалима потписаног новинара С.С, а насловљеним „Мелони се раније сликала поред етничке карте БиХ: колико је опасан њен тријумф?“.

Како би за увлачење италијанске политичарке у босанску причу обезбедио бар некакав алиби, С.С. се присетио једне вести и фотографије из фебруара 2018. године, која је тада привукла пажњу слично мотивисаних дежурних душобрижника за интегритет дејтонске творевине.

Инкриминисани снимак је из посете Ђорђе Мелони премијеру Мађарске и свом политичком блискомишљенику Виктору Орбану, а снимљен је у његовом кабинету. Иза Мелонијеве, која је вероватно није ни приметила, на зиду виси мапа БиХ са територијално назначеном етничком поделом земље.

„Ништа не би било превише чудно да иза њих не стоји етничка карта БиХ. Колико убедљив тријумф такве личности може бити опасан за нашу земљу?“ – овако С.С. не баш спретно уводи у медијски простор БиХ „некога ко није успео да се дистанцира од фашистичког наслеђа“ у својој земљи и ко ће „формирати најдеснију владу од Бенита Мусолинија“, што је „почетак новог рачунања времена у Италији“.

Није јасно зашто би нешто у сусрету Мелонијеве и Орбана уопште било „превише чудно“?

О плитким идеолошким флоскулама, којима се будућој италијанској премијерки спочитава фашизам, не вреди трошити речи, јер би се тиме морало ући у шире разматрање феномена да се свакоме ко није потпуно на линији либералистичког глобализма, свестан је свога идентитета и покушава да мисли сопственом главом, и то никако само у Италији, пришије злоупотребом обесмишљена етикета „фашисте“.

То ми овде није намера, али ипак ваља рећи да су италијански бирачи дали наjбољи и једини демократски релевантан одговор на такву прљаву кампању која се већ годинама води против ове способне и доследне заговорнице нечега што свакако није фашизам, али јесте отпор настојањима да се грађани претворе у бројеве и манипулабилно робље, што је она јасно формулисала у једном кратком и ефектном предизборном обраћању јавности.

Друго је питање колико ће Ђорђа Мелони, с обзиром на све унутарње и спољне околности и ограничења, успети да постигне, али је извесно да је њеном победом настављен тренд грађанског освешћивања у европским државама анестетизованим бриселократским и технократским режимима, какав је парадигматично био претходни Драгијев у Италији.

Није дакле на делу спорење „левице“ и „деснице“, што су објективно превазиђена одређења, већ судар разумно конзервативног или, боље, традиционалистичко-идентитетског и тоталитарног либералистичко-глобалистичког поимања грађанина као човека у друштву, а онда и у политици.

У том најширем смислу, тријумф Ђорђе Мелони феноменолошки је битан за кретања у европској политици уопште, али у чему би он, како се забринуто пита С.С, могао бити опасан за БиХ?

За одговор на горње питање С.С. се обратио политикологу др Ведрану Џихићу (1976), Приједорчанину бечке школе и припаднику аутријске академске заједнице, сараднику Аустријског института за међународне односе.

Ведран Џихић

Џихић је, иако сразмерно млад, већ створио препознатљиво име у науци, објавио више запажених студија, а био чак и модератор на Београдском безбедносном форуму, што значи да на његову сарадњу рачунају и, условно речено, „грађанистички“ интелектуални кругови у Београду.

Џихићеви погледи на друштвене и политичке процесе у Европи, на Западном Балкану, којим се усредсређеније бави, а онда и у БиХ, на супротном су полу од мојих, јер је јасно опредељен против онога што назива етнополитикама, сматра да фактор националног (он, наравно, каже „националистичког“) треба потиснути из сфере политике и афирмисати наднационалну или анационалну грађанску демократију, као и да је то, уз подразумевану одговорност домаћих елита, посао иностраног, евроатлантског чиниоца.

Кад је о БиХ реч, Џихић не штеди главне актуалне носиоце политичких процеса, назива их „босанским канибалима“ и оптужује да се „хране первертираном политичком ситуацијом заснованом на Дејтонском споразуму“.

Из његових анализа и исказа може се разумети да се оштра принципијелна критика односи на политичке класе из свих трију конститутивних народа, али се некако ипак најизричитије и илустративно прозивају РС и Милорад Додик. Дакле, јасан „пробосански“ и либерално-глобалистички приступ.

Оно што, међутим, ваља истаћи јесте да Џихић своје сасвим легитимне ставове износи на пристојан начин и без острашћености својствене многим његовим истомишљеницима, и то не само у политичкој чаршији, већ и међу онима који се неоправдано сматрају научницима, а неки их тако и доживљавају.

Нема сумње да је Ведран Џихић компетентан саговорник за теме којима се бави, али га је С.С. очигледно довео у нелагодну позицију да мора нешто рећи о реално непостојећој теми могуће опасности победе Ђорђе Мелони за Босну и Херцеговину.

Довијао се како је знао и умео, али му интелектуална одговорност и самопоштовање нису дозволила да не каже: „Не мислим да је Мелони у овом тренутку централни фокус за Босну и Херцеговину“.

Оценио је и да Западни Балкан „не би требало да буде високо на листи приоритета“ нове италијанске владе. У настојању да ипак нешто сувисло формулише као одговор на новинарово питање, Џихић није био уверљив, а имао је и неколико непотребних поклизнућа.

Изнео је оцену да активност „десничарског савеза“ (Орбан, Мелони и комп.) представља опасност за оно што је најважније у ЕУ, а то је компромис, а недостатак компримиса може директно утицати на БиХ. Претходна италијанска влада била је, како каже, конструктивна у односу на Западни Балкан и на БиХ и трудила се да изгради савез са Немачком и Бриселом, што би израженији притисак „десничара“ могао да наруши. Затим је дао чудну карактеристику „десничарским покретима“ који се, по њему, „углавном заснивају на уверењу да су њихови народи најважнији чиниоци међународне политике и да им позиција треба да буде на првом месту“.

Није ли, можда, примереније рећи, уз већ изнету резерву према појму „десничарски покрети“, да се политичари као што су Мелони или Орбан залажу за то да се политика сваке земље конципира и води у складу са сагледавањем интереса свога народа и својих грађана, а не с идејом да су они најважнији чиниоци међународне политике и да треба да буду на првом месту.

Најважнији и на првом месту желе и по сваку цену се боре да буду управо они који заговарају и целом свету желе да наметну либерално-глобалистички модел, а за које Џихић сматра да треба да се побрину и за БиХ.

Као потенцијалнo неповољну околност, аустријско-бошњачки политиколог је навео и то што је „десничарским покретима“ својствена „једна врста антиисламизма, тј. негативан односн према грађанима исламске вероисповести“, што би, с обзиром на структуру становништва БиХ, могло имати негативних последица.

Вероватно је усмено импровизовање изнуђене изјаве довело до тога да овај теоријски и стручно свакако довољно потковани политиколог у датом контексту употреби неприкладни израз „антиисламизам“, уместо „исламофобија“ или „антимуслиманство“…

Уопште, Џихићева експертиза је овог пута пала жртвом исфорсираног и незграпног новинарског питања које је, само по себи, мотивацијски и контекстуално занимљивије и индикативније од одговора. Вратимо се, стога, на онај сусрет Виктора Орбана и Ђорђе Мелони, у присуству етничке карте БиХ.

На својевремено занимање из Сарајева за разлог због којег је у Орбановом кабинету висила мапа БиХ са приказаном етничком поделом, из његовог кабинета су кратко одговорили да је то „једна од многих мапа које описују простор Западног Балкана“.

Тешко би се овом објашњењу нешто логично могло замерити, али се злопамћење у бошњачкој/“пробосанској“ средини очито одржало, као још један доказ ирационалне преосетљивости на феномен националног, за коју мора постојати и неко рационално објашњење.

Иначе, после сусрета са Орбаном, Ђорђа Мелони је на свом твитер налогу написала: „Сада на разговору са Виктором Орбаном. У Европи без потчињавања. Зауставити илегалне миграције. Борити се против Сороша и спекулативних финансија. Патриоте знају како треба“.

Сведено, али довољно садржајно да би се разумело зашто је њена победа, заједно са Салвинијем и ветераном Берлусконијем, изазвала праву лавину негативних коментара „слободних интелектуалаца“ и медија под контролом снага које персонификује Џорџ Сорош (1930).

Већ се по Италији организују и протести против као суза демократски чисте победе „фашистоидних десничара“ и „Мусолинијевих настављача“. Узгред, однос Италијана према Мусолинијевој успомени је веома комплексна ствар и никако не упућује на неку посебну наклоност ове нације према фашизму.

Кога занима, нека прочита одличну књигу доајена италијанског новинарсtва Бруна Веспе „Зашто je Италија заволелa Мусолинија?“, са поднасловом „И како је преживела диктатуру вируса“. Али, да се вратимо фамозној мапи у Орбановом кабинету.

Да ли је проблем у њој или у стварности „на терену“, коју приказује?

Може ли се затамњивањем или разбијањем огледала, па још уназад и у туђој кући, променити и лик онога ко се или шта се у њему тврдоглаво огледа?

Сетих се нешто како је у Приштини не тако давно завладала права пометња кад је на снимку сусрета председника Александра Вучића и европског комесара за суседство и проширење Оливера Вархеија примећено да на столићу са стране почива књига о хришћанском духовном и културном наслеђу на КиМ.

Ко води политику против онога што се види на верним географским картама и што пише у озбиљним књигама -не би требало да се љути на њихово сведочење и подсећање. Скидање неке мапе са зида неће променити предео који она представља.

Кад за који дан узму оловку за гласање у руку, уместо да је схвате као хаубицу којом треба одбранити неку идеолошку химеру, бирачима у БиХ би неупоредиво корисније било да погледају „Орбанову мапу“.Она их не лаже, а и не прети.
Само опомиње на налог грађанске одговорности у једној држави која је таква каква је, а не каква би неки волели да буде.

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар